Инклузивно образовање је дефинисано као стратешко опредељење Републике Србије 2009. године. Основни предуслов којим се обезбеђује одржива примена инклузивног образовања и стварају предуслови за његово унапређење, јесте постојање јединствене методологије и одговарајућег сета инструмената којима се инклузивност образовања може процењивати и пратити. С тим циљем, УНИЦЕФ, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва и Фонд за отворено друштво су иницирали, а истраживачки тим Института за психологију je током 2012. и 2013. развио Оквир за праћење инклузивног образовања у Србији. Оквиром су дефинисани индикатори за различите области и различите нивое спровођења инклузивног образовања, постављени прелиминарни критеријуми инклузивности и мапирани различити информанти. У Оквир су уграђена искуства претходних истраживања у Србији (нпр. Центра за образовне политике, Центра за интерактивну педагогију, и друга истраживања), као и одабране међународне праксе (примери Холандије, Новог Зеланда, Аустралије, Шкотске и Велса).
Оквир за праћење инклузивног образовања у Србији дефинисао је улазне, процесне и излазне индикаторе квалитета инклузивног образовања на школском, општинском и националном нивоу. Израђен је кроз консултативни процес с представницима релевантних институција са сва три нивоа, чиме је осигурано да Оквир садржи све релевантне аспекте за процену квалитета инклузивности образовања и за давање препорука за његово унапређење.
Ослањајући се на Оквир, током 2014. и 2015. године реализовано је истраживање чији је основни циљ био приказ стања инклузивног образовања у Србији пет година након пуне имплементације, идентификовање баријера у примени инклузивног образовања, и формулисање препорука за њихово превазилажење и доношење одлука на свим нивоима – националном, општинском и школском.
У истраживању је учествовало 26 редовних основних школа, што представља приближно 2% од укупног броја редовних основних школа у Србији, и то 1212 ученика, 610 родитеља, и 741 наставник. Кључни налази истраживања показују:
- 89,2% родитеља деце која се образују по индивидуалном образовном плану задовољно је напредовањем свог детета у редовној школи.
- На скали која испитује доживљај дискриминисаности у школи, 84,3% родитеља на сва питања одговара са „никад“. Ипак, остаје 15,7% родитеља који извештавају да су они или њихова деца бар некада доживели дискриминацију у школи, а 0,5% њих наводи да доживљава често. Додатно, родитељи деце која се образују по ИОПу значајно чешће извештавају о доживљају дискриминације у школи у поређењу са другим родитељима.
- 92,2% ученика извештава да је школа добро место за њих. Ученици из породица ниског социо-економског статуса извештавају о нижем осећају добробити у школи у поређењу са њиховим вршњацима.
- 61,7% наставника наводи да је учествовало у бар једном семинару из области инклузивног образовања, док само 24,2% наставника процењује да је врло добро или одлично упознато са законском регулативом из области инклузивног образовања.
- Наставници препознају да најважнију подршку развоју инклузивности њихове праксе добијају унутар школе, посебно наглашавају значај подршке коју добијају од стручне службе.
- Школе се разликују у погледу подршке инклузивном образовања, од школа у којима се сви наставници слажу са тврдњом „Свако дете заслужује да се образује у редовној школи.“ до школа у којима се чак 80% наставника не слаже са овом тврдњом.
Уколико сте заинтересовани да се ближе упознате са резултатима истраживања, необјављени истраживачки извештај можете преузети овде.
Пројекат „Процена стања инклузивног образовања у Републици Србији“ реализовали су чланови истраживачког тима Института за психологију: Тинде Ковач Церовић, Драгица Павловић Бабић, Оља Јовановић Милановић, Витомир Јовановић и Тијана Јокић Зоркић.
