У фокусу монографије је сложена динамика између пораста и/или нових облика испољавања друштвене солидарности и репродуковања постојећих и/или генерисања нових друштвених неједнакости током пандемије ковида 19. У све три тематске целине тежило се мапирању искуства пандемије и промишљању концепата и приступа у које се оно може аналитички утемељити. У области рада, показане су значајне неједнакости у ризику од губитка посла између различитих друштвених група, и утврђено да је пораст неактивности значанија промена на тржишту рада од повећања незапослености. Анализа ефеката пандемије у области поделе рада у домаћинству показала је продубљивање постојећег родног јаза у домену активности које иначе чешће обављају жене, али и веће укључивање мушкараца у домену осталих активности. Калитативном анализом породичних прича дошло се до сазнања да заједничке породичне праксе јачају унутарпородичну солидарност али и да се амбиваленција између солидарности и конфликта у породичним односима мења током пандемије. Анализа последица пандемије из урбане перспективе указала је на продубљивање постојећих и генерисање нових социопросторних неједнакости у Београду услед праксе приватног ескапизма виших/средњих слојева, повећане рањивости сиромашних градских подручја и људи, и запостављања социјалних ефеката пандемије од стране предузетничког управљања градом. Анализа образаца урбане мобилности у Београду утрдила је смањење интензитета саобраћаја али не и прелазак на одрживије облике транспорта, те ниску спремност високообразованих испитаника да пређу на алтернативна превозна средстава. Анализа нарушене рутине свакодневног живота и алтернације у задовољењу потреба ослањањем на дигиталну технологију међу припадницима академске заједнице у Београду документовала је значајну преоријентацију на приватни простор али и дистопијску перспективу дигиталне културе.
Уредница: проф. др Мина Петровић
