Сви желе да живе испуњеним и срећним животом! Ова реченица делује једноставно, саморазумљиво, па чак и тривијално. Међутим, шта се крије иза ње? Да ли се, после филозофске анализе, заиста може без резерве тврдити да су људи заиста јасно усредсређени на благостање? Претпоставимо, расправе ради, да јесу. Ако људи теже благостању, каква то упутства треба пратити и како се понашати да бисмо до њега стигли да бисмо те циљеве и остварили? Један од тренутно помодних ставова гласи да за живот „правог“ благостања (а не тек пуког задовољства) треба да развијемо моралне врлине и посебне карактеристике. У таквом приступу нема много оригиналности јер га је заступао, и то врло јасно, још Аристотел. Међутим, зашто би врлина гарантовала благостање? Зашто прескочити здраворазумску сумњу у то да врлина (и морални живот), на шта и Кант указује, у овоземаљском животу не мора да буде награђена никаквим благостањем или „срећом“ у најширем смислу. Шта бисмо на ту сумњу могли да одговоримо?
Ако се питања о срећи и врлини постављају још од антике, како то да на питања о њиховом односу још немамо коначне одговоре? Можда нешто није у реду са самим питањима? То је, као и што је у филозофији уобичајено, донекле и тачно. Наиме, гледишта о односу среће и врлина утицала су и на измену теорија којима су филозофи настојали да понуде задовољавајуће одговоре. Једна таква теорија је и обновљена, осавремењена – етика врлина. У етици врлина највише пажње се поклања изградњи моралног карактера појединца, са претпоставком да ће нам аристотеловске карактерне врлине попут храбрости, поштења, великодушности, разборитости, самоконтроле и саосећања омогућити срећан и испуњен живот.
„Врлине“ су разноврсне „изврсности“, активности у којима човек може да се усавршава. Обичан човек би можда без примедби могао да прихвати да ће, рецимо, храброст учинити његов живот испуњенијим. Али храброст се не стиче преко ноћи. Штавише, већина људи сматра да су врлине нешто што се има-или-нема, па чак и да су оне урођене. Етика врлина, за разлику од неких других етичких теорија, даје савете и упутства за развијање врлина током (понекад мукотрпно дугог) времена, као и за континуирано „вежбање” развијања моралних карактеристика које ће нас учинити „добрим” особама. Средишњи и најзначајнији концепт етике врлина је златна средина, која се, то је истина, интерпретира на различите начине. Укратко, етика врлина наводно нуди пут ка животу испуњеном задовољством, хармонијом и ваљаним делањем. Зборник Врлине и пороци: између етике и епистемологије очигледно се не бави само врлинама, а ни искључиво етиком. Сазнање, као и процеси формирања веровања и пружања оправдања тих веровања имају велики значај за етику врлина. Вративши се на систематичног Грка, и његовог учитеља, можемо да истакнемо да су врлине и знање чак неодвојиви. Без епистемологије врлина ни овај тематски зборник не би био потпуна збирка текстова.
Епистемологија врлина је новија грана филозофије која се појавила као одговор на питања о вредносној неутралности науке. Раздвојеност вредности и научног истраживања дуго је препоручивана као исправан методолошки приступ. Ипак, потпуно је јасно да је сваки научник такође и сасвим обична особа са себи својственим врлинама и манама. Замисао да ће научник вредности до којих држи и сопствене моралне особине оставити испред лабораторије, а да ће се, током свог истраживања, према колегама у тиму односити сасвим другачије него према другим особама у свакодневном животу – наивна је. Кад то узмемо у обзир, видећемо и шта је епистемологија врлина. Она је теорија о утицају врлина на процесе стицања знања.
Епистемичке врлине су особине које појединце чине способним за стицање знања и доношење поузданих судова. Такве особине подразумевају (на пример) отвореност према различитим сведочанствима и аргументима, критичко мишљење, склоност преиспитивању сопствених претпоставки и способност уочавања грешака у властитом мишљењу.
Попут етике врлина, и у овој грани филозофије постављамо питање како можемо да развијемо потребне врлине и на који начин оне могу позитивно да утичу и на појединаца и на друштво. Такође, епистемолози врлина испитују како епистемичке врлине можемо да применимо у пракси, укључујући контексте образовања, научног истраживања и широког спектра друштвених активности.
Коначно, долазимо до теме о којој се, чак и у филозофији, најневољније говори – до људских мана. Етика је углавном јасно постављена према манама, посматра их као супротност врлинама и особине које би требало исправити и на појединачном и на друштвеном плану. Међутим, шта се дешава са манама у епистемологији? Да ли су мане у погледу сазнања особине које се морају елиминисати, као што је то случај у етици?
На први поглед, предрасуде, стереотипи, догматизам, конформизам, затвореност према аргументима и евиденцији и некритичко прихватање ауторитета представљају разорне особине по стицање сазнања. Епистемолози не посматрају мане као што то етичари чине, зато их другачије и називају – пороцима. Епистемологија порока је најновија од све три гране филозофије којима се бавимо у овом тематском зборнику. Она се бави испитивањем начина на које се погрешна и неистинита уверења развијају и задржавају у друштву. Епистемологија порока одговара на питања о начинима на које људи формирају заблуде и да ли их је и како могуће успешно превазићи.
Епистемологија врлина је „старији брат“ који наџире разуздане пороке. Она доприноси испитивању и превладавању порока развијањем врлина које омогућавају појединцима да исправније процењују истинитост својих веровања. Међутим, питање које смо поставили је, упркос очигледности разорног утицаја порока на стицање сазнања, и даље релевантно. Да ли су пороци у сваком контексту погубни? С друге стране, да ли врлине могу бити погубне? Да ли врлина попут солидарности некада успорава ефикасно формирање истинитих веровања у временским осетљивим околностима као што је хитност проналажења вакцине зарад сузбијања пандемије вируса? Да ли пороци могу бити корисни? Да ли тврдоглавост и несарадљивост понекад могу да помогну истраживачком тиму јер омогућавају да две стране различитим путевима стигну до истог циља? У овом зборнику нека од тих питања добиће понеке одговоре. Неки од њих ће потврдити већ постојеће утиске, док ће вас неки вероватно сасвим изненадити.
Тематски зборник Врлине и пороци: између етике и епистемологије састоји се од четири интересантна поглавља и 21 рада који покривају одабрану тему кроз призму филозофских дисциплина попут етике, епистемологије, историје филозофије, филозофије духа, филозофије политике и филозофије науке. О садржају самих радова нећемо говорити у Уводној речи да не бисмо нарушили предвиђени интегрални приступ њиховом читању. Битна одлика овог зборника је континуитет који се наставља из рада у рад, из теме у тему и из проблема у проблем.
На крају, желимо да се захвалимо Филозофском факултету Универзитета у Београду на подршци у реализацији овог зборника и колегама са Одељења и Института за филозофију који су својим доприносима учинили овај зборник релевантним и значајним постигнућем. Захвални смо и рецензентима целокупног зборника и рецензентима појединачних радова, који су својим детаљним коментарима и примедбама овај зборник учинили јаснијим и обухватнијим. Посебну захвалност дугујемо колегама из Загреба, Ријеке и Марибора, који су својим изузетним радовима допринели томе да овај зборник без устручавања можемо да сматрамо међународним доприносом дебатама о етици и епистемологији врлина и порока.
Из Уводне речи приређивача, проф. др Ненад Цекић
