У јеку глобалне кризе изазване пандемијом вируса Kовид-19, Филозофски факултет у Београду је 2020. године покренуо научно-истраживачки пројекат „Човек и друштво у време кризе“ са циљем да се сагледају импликације актуелне кризе на различите аспекте живота људи и на различите сфере друштвене стварности. Поред тога, циљ пројекта је и да се, на темељу разматрања различитих врста криза (политичке, друштвене, економске, ратне, здравствене), које су се дешавале у блиској или далекој прошлости, промисли о могућим решењима за актуелно стање и формулишу визије такозваног пост-ковид друштва. Време кризе из назива пројекта, дакле, подједнако може представљати време које је прошло, време у коме живимо, али и време које нас тек може чекати.
Сматрајући да је Филозофски факултет у Београду, као најстарија и највећа научна институција у Србији у којој се проучавају и развијају друштвено-хуманистичке науке, позван и дужан да пружи допринос у разумевању и решавању претходно поменутих питања, велики број истраживача са Факултета се одазвао позиву да учествује у пројекту. У пројекат је иницијално било укључено 20 истраживачких тимова и укупно више од 200 истраживача, при чему је значајан број тимова интердисциплинарног карактера.
Главне продукте прве године реализације пројекта чини 20 тематских зборника радова, који су објављени 2021. године у издању Филозофског факултета у Београду, под едицијом Човек и друштво у време кризе. Од тог броја, четири зборника објављено је на енглеском језику. Сви зборници доступни су у електронској форми и могу се преузети без ограничења.
Рад на пројекту настављен је и током 2022. године, при чему се је још колегиница и колега са Факултета прикључило истраживачким тимовима, а формирани су и неки нови, те је укупан број ангажованих истраживача на пројекту порастао на 241. У току 2022. године припремљено је више од 180 радова, од којих су неки већ објављени у часописима, тематским зборницима радова и зборницима саопштења са научних скупова.
Слично као и у 2021. години, диверзитет проблема којима су се истраживачи бавили на пројекту верно дочарава значај друштвено-хуманистичких наука за разумевање живота људи и функционисања друштва у време криза. На пример, у области васпитања и образовања истраживачи су се бавили питањима као што су: Каква су ограничења пратила реализацију онлајн наставе у школама и на универзитетима? Да ли је образовање у време пандемије било праведно (нарочито ако имамо у виду осетљиве групе, као што су ромски ученици, студенти са инвалидитетом, одрасли који немају довољно развијене дигиталне компетенције)? Да ли је било примерено доносити централизоване и униформне одлуке о функционисању школа током пандемије? Шта су наставници учили, односно које су компетенције развијали, током наставе на даљину? Какве је изазове време кризе донело родитељству – шта се мењало у праксама родитеља? Још једна важна и релативно честа област којом су се истраживачи на пројекту бавили била је живот младих током пандемије, а нека од питања која су окупирала истраживаче била су: Како млади доживљавају пандемију, како је она утицала на њихове животне перспективе и на њихове односе са другима? Како су доживљавали онлајн опиjање током пандемије? Каква је била функција илегалних ноћних излазака за младе током пандемије (током трајања мере забране окупљања)? Но, млади нису била једина друштвена група којом су се истраживачи нарочито бавили. Значајан број радова тиче утицаја пандемије на свакодневни живот специфичних, често осетљивих, друштвених група где се издвајају следећи проблеми/питања: Како је друштвени одговор на пандемију утицао на живот особа са инвалидитетом? Какав је био социјални положај палијативних пацијената током пандемије? Каква је била здравствена заштита старих? Како су се старији радно активни припадници друштва сналазили за време ванредног стања и забране кретања за старије од 65. година? Како је криза утицала на ментално здравље здравствених радника у Србији? Како је пандемија утицала на транзицију у мајчинство?
Један број радова бисмо могли да сврстамо у област здравственог понашања људи у време пандемије. У оквиру ове области, истраживачи су, између осталог, трагали за одговорима на следећа питања: Какви су ставови припадник ромске националности из дивљих насеља у Београду према вакцинацији? Може ли се предвидети одлука о вакцинацији на основу одређених одлика појединца, као што је на пример њихова позиција на димензији конзервативизам-либерализам, колективнизам-индивидуализам или пак нека друга вредносна оријентација? Више радова је из сфере економије где је покренуто неколико важних питања као што су: Да ли су земље које су имале ефикасан одговор на пандемије и успешно очувале животе грађана то платиле већим привредним падом? Да ли су противепидемијске мере биле оправдане према мишљењу грађана? Какве су каријерне шокове доживљавали власници малих предузећа током пандемије?
Занимљиве су и теме у којима се разматрају кризе из прошлости и лекције које оне са собом носе, те су отварана следећа питања: Какве је страхове и наде носило разграничење Кнежевине Србије и османског царства? Којим стратегијама је мобилисана јавност током Анексионе кризе 1908-1909 у Краљевини Србији? Како је бомбардовање 1999. године ујединило становнике Београду у страху, али и у пркосу? Како се хришћанска заједница у подунављу током средњег века користила нехришћанским обредима да би обезбедила сигурност у немирним временима? Шта су друштвено-економске, политичке и културне последице Атинске куге 430-246 године пре нове ере? Уз то, поједине теме тичу се и културне историје, као што је на пример: Како је у хиландарском медицинском кодексу приказан узрок куге и начин лечења и превенције куге? Споменућемо и неколико питања која се тичу утицаја кризе на уметнике и њихово стваралаштво, на пример, на рад шведске уметнице Хилме аф Клинт, стваралаштво Гистава Курбеа, али и на рад југословенских архитеката између 1918 и 1941. (како су због здравствене кризе усвајали савремене принципе пројектовања објеката). Не треба заборавити ни повратни утицај – како се уметношћу бори против кризе – где можемо издвојити питање: Како се визуелна култура може користити као друштвено оружје у време криза? Надаље, велики број радова се бавио анализом медијске слике о пандемији, али и генерално улогом медија у кризним временима или тренуцима. Тако, истраживачи су постављали следећа питања: Каква се значења могу препознати у епидемијским конференцијама за медије у Србији и које сврхе су она коришћена? Како су се организације крајње деснице односиле према мерама против пандемије у Србији? Каква је била медијска слика школовања у Србији током пандемије? На који начин је вакцинација конструисала културне идентитете у оквиру друштвене мреже Фејсбук? Како је случај одузимања визе Новаку Ђоковићу искоришћен да се подстакне етничка хомогенизација и дисквалификују политички противници? Шта нам могу открити коментари на друштвеним мрежама на објаве рата у Украјини? Како се у друштву са ограниченом слободом медија може драстично изменити начин представљања личности у складу са дневнополитичким потребама (на примеру слике Стјепана Радића у београдској штампи 1925-1928)?
На крају, истраживачи су се бавили и сагледавањем методолошких специфичности истраживања у доба пандемије: Шта су предности и ограничења коришћења онлајн анкета? Како се анализа дискурса може користити за разумевање пандемије? Поред тога, вредна су и разматрања специфичности истраживања различитих феномена у време пандемије, на пример сексуалности и интимних односа, промена на тржишту рада итд.
